Intervju potpredsednice zrenjaninske gradske organizacije za List Zrenjanin prenosimo u celosti, sa impresijom autorke koja se tiče novčane pomoći koja je neposredno pre izbora upućena srednjoškolcima, a po obećanju predsednika države.
Pre nekoliko nedelja u škole je stigao dopis o tome da država, u okviru svoje čuvene brige o deci, pomaže na taj način što učenicima osnovnih i srednjih škola uplaćuje određenu sumu novca. Slučajno baš u vreme zahuktale predizborne kampanje kada je dogorelo do noktiju, pa se ne zna više na koji način da se obezbede glasovi nego čuvenom kupovinom? I to pod parolom dobročinstva prema “našoj deci”. Zaboravljene su sve mere koje je trebalo da se sprovedu radi smanjenja porasta nasilja i prešlo se na to da se obezbede glasovi putem uticaja na svest roditelja kako im država velikodušno pomaže.
Da stvar bude još bizarnija, trebalo je sve da se odradi u roku od 48 sati (??) i to na taj način što bi se upregli, ponovo, prosvetni radnici da se razlete i, ponovo, gurnu u zapećak sve obaveze kojih je mnogo više pošto se približava kraj prvog polugodišta i da odštampaju, podele i prikupe formulare sa matičnim brojem, brojem računa i nazivom banke sa ciljem da se olakša uplata novca. Da li je to politički korektno? Zbog čega je to stavljeno prosvetnim radnicima na savest? Čemu prikupljanje svih ovih informacija? Zar nije već uplaćivana pomoć putem namenskih računa i bilo je mnogo jednostavnije?
Intervju za List Zrenjanin:
- Zbog čega Vam je bilo sporno da budete uključeni u ovaj proces? Da li je bilo moguće da to kao razredni starešina odbijete?
Odgovoriću Vam prvo da na drugi deo pitanja.
Kada sam ušla u kancelariju pomoćnika direktora i kada su mi rekli da preuzmem formulare, nesvojstveno meni, momentalno sam odreagovala veoma burno i odbila da bilo šta preuzmem. Inače umem da se kontrolišem. Naime, kao i sve što dolazi iz Ministarstva, da bi delovalo jako važno i hitno, mora da se odradi već u toku dana, najkasnije sutradan. Najčešće su to veoma čudni i bespotrebni zahtevi administrativnog tipa. Ne sećam se kada sam poslednji put dobila instrukcije na koje sam mogla da odreagujem sa “konačno nešto pametno da se uradi”.
Elem, kada sam malo odmakla sa radnim danom, shvatila sam da ako ne preuzmem formulare i ne prosledim ih roditeljima, moraće sami da dolaze po njih. Bar trećina razreda su učenici koji putuju iz prigradskih naselja tako da bih, na taj način, napravila roditeljima problem jer bi morali da dolaze, uizmaju slobodan dan, komplikuju sebi život i na taj način bih ja bila osoba koja je sprečila da ljudi dođu do SVOG novca.
Bila sam u velikoj moralnoj dilemi kao i veći broj kolega razrednih starešina. Zašto?
Zbog toga što sam ja, kao razredni starešina, prvenstveno osoba koja je toj deci u školi alterego roditelja. Bar ja tako shvatam svoj posao razrednog starešine. Ja sam neko ko MORA da bude korektan i moralan ukoliko želi da bude dobar model toj deci koja su baš u ovom trenutku u veoma delikatnom razvojnom dobu. Poštenje i moral ne podrazumevaju da im ja delim novac u predizbornoj kampanji ma koja i čija to kampanja bila. Pošto mi nije dozvoljeno političko delovanje u školi, zašto me uvlače u to pod parolom “država je uštedela, pa ti daje pomoć”?
Na početku školske godine smo dobili neke smernice o načinu rada sa učenicima. Meni to ne treba. Ja bolje poznajem svoju decu od nekih ljudi koji svoj posao odrađuju neprofesionalno i po nalogu.Dobro znam kako da ih naučim toleranciji, empatiji, drugarstvu, saosećanju od nekih koji ta osećanja poznaju samo po tome što su čuli da postoje. - Ko je i kako razredne starešine u vašoj školi obavestio da treba da učestvuju u dodeli jednokratne pomoći đacima? Da li je dato neko obrazloženje za to škola učestvuje u tome?
Kao i sva obaveštenja, naravno, tako je i ovo obaveštenje stiglo mejlom na adrese direktora škola. Nisam upoznata sa tim da li su direktori dobili obrazloženje, a i ne zanima me nikakvo obrazloženje jer ne postoji obrazloženje zašto deca nisu dobila neku pomoć na kraju školske godine da bi mogla da idu na more na primer.
Mnogo dece nije nikad ni videlo more. Mogli su da im organizuju jeftino letovanje na primer.
Mogli su da im obezbede, ako ne besplatne, a ono jeftinije udžbenike.
Mogli su da im obezbede stipendije. Mnogo ih je odbijeno, a roditelji nemaju dovoljno sredstava.
Mogli su da obezbede školski prevoz za učenike koji dolaze iz prigradskih mesta, pa da nemaju problem sa ostajanjem na poslednjim časovima i trčanjem do glavne autobuske stanice.
To se zove briga o deci. A ne jednokratna novčana pomoć i to u ovom trenutku. - Napisali ste da ste o ovome razgovarali sa svojim đacima, šta Vam je bilo važno da im objasnite? Kako su oni reagovali?
Kada sam došla u učionicu kod svoje dece, ove godine imam prvi razred u elektrotehničkoj školi, osećala sam se prilično loše. Bedno bolje reći. Poniženo. Moj posao podrazumeva sve osim učešća u predizbornoj kampanji. Samoj sebi sam ličila na one nastavnice iz filmova o posleratnom dobu kada su u školama radili samo podobni nastavnici i pljuvali po svemu osim po onima koji su bili članovi partije.
Najgore od svega je što je ubijen moral. Ubili su pristojnost, pozorište, kulturu, film. Mi imamo kulturu i obrazovanje samo zahvaljujući entuzijazmu pojedinaca. Tu državnog prisustva nema. Čak je to nešto ružno da budete obrazovani, kulturni i pristojni. Čak je nepoželjno.
To mi je bilo važno da im kažem. Da ja sa tim što upravo radim nemam ništa. Da je to smislio neko da bi sebe predstavio dobrotvorom. Da ja to radim isključivo da bi oni došli do svog novca bez većih trzavica jer nisu oni krivi za to u kakvo smo se društvo pretvorili.
Pitala sam ih da li je bolje da dobiju tih nekoliko hiljada jednom ili bi bilo daleko bolje kada bi roditelji imali bolje uslove rada i bolje plate, pa da svakog vikenda mogu da dobiju za džeparac.
Rekla sam im da imaju težak zadatak da se vaspitaju pravilno i dobro nauče da razlikuju dobro od zla i pošteno od nepoštenog. Da su prilično zatrovani sa svih strana. Da je jako važno da se obrazuju da niko ne bi mogao da manipuliše njima… mada su ovo teme naših redovnih razgovora. Da je najvažnije sačuvati svoj obraz i da im savest bude mirna i čista. Da se kroz život probijaju sopstvenim radom. Da je važno da i drugima bude dobro, a ne samo pojedincima. Da ne smeju da žive u strahu.
Nije bilo potrebe da im mnogo pričam jer su sami odreagovali sa “sve je nama , razredna, jasno” . Pametna su to deca. Vide, a veoma sam zadovoljna što čujem i da čuju od roditelja, o čemu se ovde tačno radi. Ne možemo više da ih varamo i zamazujemo oči. Vide i na društvenim mrežama.
Dipl.ing.el.teh. Olgica Rakić
Profesor grupe stručnih predmeta
Potpredsednica Gradskog odbora Promene u fokusu – PUF Zrenjanin
